Termin maksilofacijalna hirurgija se sastoji od dve latinske reči, maxilla što znači vilica i facies što znači lice. Dakle, polje rada maksilofacijalne hirurgije je ljudsko lice i vilice. U okviru maksilofacijalne hirurgije, postoji više različitih disciplina kao što su: estetska hirurgija lica, implantologija, onkologija i rekonstruktivna hirurgija, hirurgija rascepa, ortognatska hirurgija, traumatologija, oralna i parodontalna hirurgija.

Implantologija

• Nedostatak jednog zuba
• Totalna bezubnost
• Proteza na implantima
• Nadogradnja kosti kod nedostatka kosti

Hirurgija rascepa

Jednu od najcešcih urodjenih mana glave i vrata predstavlja rascep usne, nepca ili kombinaciju ova dva rascepa. Može da zahvati pod nozdrve i usnu na jednoj ili obe strane, da se proteže kroz alveolarni luk, tvrdo nepce i celo meko nepce. U zavisnosti od zahvacenih struktura govorimo o potpunim i nepotpunim rascepima. Cesta prateca deformacija kod ovih pacijenata je poremecaj mekih tkiva i hrskavica nosnih krila i kupole nosa. Odojčad sa rascepom ima probleme sa ishranom jer je dojenje nemoguce. Problem sa ishranom cini ovu operaciju hitnom. Najcešce je potrebno nekoliko zahvata do postizanja zadovoljavajucih rezultata. Što se tice starosti,optimalno vreme za zatvaranje rascepa usne je od 3 do 6 meseci života, a rascepa nepca oko 18 meseci, pre nego što dete progovori. Ovom problemu je potrebno prici multidisciplinarno, pa je u timu lekara neophodno i prisustvo stomatologa-ortodonta koji ce nastaviti lečenje pacijenta posle hirurške intervencije.

Preoperativno:

Preoperativna priprema obuhvata pedijatrijski pregled, laboratorijske analize i kontrolu brisa iz nosa i usta.

Operacija:

Traje oko dva sata i izvodi se u opštoj endotrahealnoj anesteziji. Pri zatvaranju usne osveže se ivice rascepa i mobiliše okolno tkivo. Radi se rekonstrukcija poda nozdrve, a potom oblikovanje usne. Kod obostranog rascepa prvo se radi jedna strana, a posle tri meseca i druga. Operativno zatvaranje nepca obezbeduje normalan govor. Nakon osvežavanja ivica rascepa, formiraju se slojevi kojima se usna duplja odvaja od nosne. Meko nepce se pomera unazad prema ždrelu, a konci se spontano resorbuju. Deformiteti nosa i lica se rade posle kompletnog završetka rasta kostiju i hrskavica.

Postoperativno:

Zadržavanje na klinici je jedan dan. Vrlo je važno da dete prvih dana uzima dosta tecnosti, a kasnije kašastu hranu. Konci sa usne se skidaju sedmog dana. Ukoliko postoje smetnje u govoru, potrebno je sprovodenje logopedskog tretmana u predškolskom uzrastu. Razvoj zuba treba biti kontrolisan od strane ortodonta.

Ortognatska hirurgija

Cilj ortodontsko - hirurškog tretmana je harmoničan položaj skeletnih komponenti lica i dentoalveolarnog kompleksa, uz optimalnu funkciju i poboljšanu estetiku lica.

Poslednjih decenija, imobilizacija koštanih viličnih segmenata mini-pločama je bitno poboljšala predvidljivost i stabilnost ortognatskih hirurških zahvata uz povećanje komfora pacijenta. Danas je ortognatska hirurgija standardan terapijski zahvat kod pacijenata sa izraženim dentofacijalnim anomalijama.

Zadatak ortodontskog lečenja kod pacijenata sa skeletnim poremećajima je priprema zubnih lukova za nove, planirane skeletne odnose čime se olakšava hirurška intervencija. Uspostavljanjem dobre okluzije povećava se stabilnost hirurškog rezultata, a optimalna inklinacija sekutića, uz promene viličnih baza harmonizuje odnos vilica čime se postiže povoljan estetski efekat.

Pacijenti u kojih je indikovana kombinovana terapija, mogu se svrstati u dve grupe, na osnovu početka vremena lečenja:

1. Pacijenti sa viličnim disproporcijama antero-posteriornog pravca, vertikalnim nepravilnostima, facijalnom asimetrijom i profilom konkavnog ili konveksnog tipa. Idealno vreme za hiruršku intervenciju kod pacijenata sa ortognatskim anomalijama je neposredno po završetku rasta facijalnog skeleta jer se smatra da je ovaj period povoljan za adaptaciju funkcionalnih i neuromišićnih faktora na izmenjene skeletne odnose. Ova vrsta kombinovanih korekcija se može izvoditi i kod starijih pacijenata uz ograničenja lokalnog, parodontalnog karaktera i opšteg zdravstvenog stanja. Kod pacijenta sa kraniofacijalnim malformacijama kao što su rascepi ili izvesni sindromi, ortodontska i hirurška terapija počinju mnogo ranije s ciljem korišćenja potencijala rasta i maksimalne reparacije postojećih defekata.
2. Pacijenti sa izolovanim ili kompleksnim (na obe vilice) nepravilnostima tipa maksilarnog, odnosno, mandibularnog prognatizma ili retrognatizma. Ove sagitalne nepravilnosti mogu biti udružene s dugačkim licem, otvoreni zagrižajem ili kratkim licem, dubokim zagrižajem, odnosno sa transverzalnim devijacima koje se ispoljavaju ukrštenim zagrižajem i asimetrijom lica.

Traumatologija

Postoji čitav niz mogućnosti i načina na koji može doci do povreda ove regije. Saobracajne nesreće, slučajni padovi, sportske povrede, tuče, povrede na radu… Tipovi povreda mogu ići od polomljenih ili izbijenih zuba, pa sve do kompleksnih i sveobuhvatnih povreda mekog i koštanog tkiva lica. One su klasifikovane po tipu tkiva koje je povredjeno:

Mekotkivne povrede maksilofacijalne regije

Kada je mekotkivna povreda tipa posekotine ona se sanira odmah, ušivanjem rane, radi što boljeg kozmetskog efekta na licu i vratu. Nagnjecenja tkiva se ostavljaju za period lecenja tek pošto se otklone mogućnosti komplikacija koje mogu ugroziti pacijenta.

Koštane povrede maksilofacijalne regije

Prelomi kostiju lica se tretiraju na manje više istovetan način kao i prelomi kostiju nekih drugih delova tela. Poseban način lecenja je odreden mnoštvom faktora, koji obuhvataju lokalizaciju preloma, njegovu prirodu, godine i opšte stanje pacijenta. Stabilizacija kostiju lica se vrši postavljanjem mini-ploča i zavrtanja na frakturne segmente. Ovaj način dopušta da vilice ne budu vezane u periodu zarastanja i naziva se “rigidna fiksacija” preloma. Svi pristupi kostima lica treba da budu sprovedeni kroz samo nekoliko rezova koji moraju biti napravljeni na pravim mestima, a u isto vreme, ako je to moguće, i dobro sakriveni.

Povrede zuba i okolnih struktura

Replantacije izbijenih zuba i saniranje preloma delova kosti koji su u tom aktu povređeni. Povrede ovakvog tipa se saniraju tako što povređeni zubi budu imobilisani na taj način što uz pomoć žice i lepljive supstance budu vezani za susedne zube. Izbijeni zub do trenutka replantacije treba držati u slanoj vodi ili mleku. Što pre se zub vrati u zubnu čašicu, to daje više šansi za bolji oporavak. Nikad ne treba pokušavati odvojiti povređeni zub potpuno od ležišta ako je ostao da visi na par končastih struktura jer su to ligamenti koji drže zub u vilici i presudni su za uspeh replantacije. U slučajevima kada povređeni zub ne može biti spašen, zubni implant je najbolji zamenik prirodnog zuba.

Oralna hirurgija

• Vađenje impaktiranih zuba
• Resekcija korena zuba
• Operacija vilicnih cista
• Replantacija i transplantacija zuba
• Hirurgija maksilarnog sinusa
• Recesija gingive
• Ortodontska hirurgija

Parodontalna hirurgija

• Fotodinamicka laser terapija desni i parodontalnih džepova
• Mukogingivalna hirurgija
• Estetska hirurgija desni